Пре свега, у току поста обуздавамо телесне страсти, ослобађамо своје тело које је задебљало у неумерености и отежало и раслабило се. У току поста оно се свега тога ослободи, али гледајмо да постимо по нашој мери. Они људи који су здрави телесно и психички могу строже да посте, али није ствар толико у строгости, него да се пости са благословом. Треба да имамо и свог духовника уколико имамо неких недоумица и да добијемо благослов од духовника за строжи или блажи пост, а тако чинимо да би и у том погледу спречили сваку своју самовољу и да бисмо и на такав начин поштовали благослов Цркве.
Ми не постимо само телесни пост нити само ослобађамо тело, него ослобађамо и мисли и душу, јер и душа задебља и извитопери се од страсти, сласти, злобе и пакости уколико се човек не труди да стиче духовне вредности. Телесни пост треба да нам послужи као степеница до усхођења духовног поста. Да бисмо се успели на степеницу духовнога поста неопходно је да савладамо и телесни пост и да нам он не буде проблем. Човеку не треба много за одржавање његове физичке снаге и способности да може да функционише, него навике јела и пића су неке душевне страсти и душевне потребе. Човек се одродио и отуђио од духовног живота, па се због недисциплине много урушио и како се ослобађамо кроз пост и једнога и другога тако долазимо и до смисла поста уопште. Међутим, у току овога поста ми се посебно спремамо и овај пост има посебан печат. Ми се спремамо да се поклонимо страдањима Христовим, да заједно са Христом Господом узиђемо до Јерусалима, до Голготе Његове, до Његовога крста – да се са Христом разапнемо, да разапнемо своје страсти и своје зле жеље и намере, помисли и злопамћења, пакости и све оно што човека унижава и што га срозава духовно.
Телесне и душевне страсти су нараслина која угрожава и душу и тело и није случајно што је овај пост толико дуг, јер није лако страсти одстранити од наше природе, јер треба мало дужи подвиг да се све то спере и да заблиста боголикост наше душе. Имаћемо велику корист ако се потрудимо око поста часно и честито како нас Црква учи, јер ћемо се тако ослободити свега неприродног, ненормалног и кренути истинским Божјим путем. Предвиђено је да тај подвиг савладамо за четрдесет дана и овај пост се зове Велика четрдесетница. Међутим, пост не траје само четрдесет дана него пуних седам недеља. Та последња недеља Часног поста, Велика недеља, се просто издваја из ових четрдесет дана и она представља завршницу, тј. златну круну Часног поста коју можемо ставити себи на главу само ако смо се потрудили да се за тих четрдесет дана добро припремимо, да уђемо у недељу великих дела Божјих, дела спасења рода људског где је Господ Исус Христос извршилац, да се с Њиме сјединимо, да се поклонимо Његовом часном крсту и Његовој смрти, да видимо страдања Његова, да их испишемо на својој души и на свом срцу да бисмо, са Христом се разапевши, поклонивши се Његовоме гробу живоносном, дочекали светло Васкрсење Његово и заиста доживели победу над смрћу, да бисмо достигли ту слободу и постали причасници Његове вечне славе, да бисмо се са Христом сјединили и у Његовом страдању и у смрти Његовој, а посебно да бисмо васкрсли са Њиме из свих наших гробова, грехова, падова, да бисмо победивши своје страсти макар делимично, колико је то нама људима могуће, доживели блаженство које Господ Исус Христос даје кроз радост и светлост Његовог Васкрсења.
Темељ поста јесте покајање и праштање и од нас самих треба да почне та поправка целе васељене, тако што ћемо пре свега схватити да смо грешни једни према другима и тражити опроштај и тако показати да смо спремни да се одрекнемо свега што не ваља и изградимо мир и са својом савешћу, са ближњима и са Богом. То је непоколебиви темељ на коме можемо да зидамо грађевину нашег спасења.
Из беседе на вечерњој служби у Недељу праштања 2025. године у Цетињском манастиру
